Petak uveče, subota popodne, nedelja ujutru – crvena slova digitalog kalendara. Nema potrebe za raspravom ili objašnjenjima zašto je ogroman deo čovečanstva srećniji vikendom nego radnim danima. Da preciziramo, subotom između 7 i 8 uveče, kako kažu ankete rađene na velikom uzorku. Ono što je posebno interesantno jeste da i frilenseri – čije se radno vreme kotrlja danju, noću, sredom, nedeljom – i nezaposleni isto tako ocenjuju subotu ili nedelju kao sam vrh jedne prosečne sedmice.

Sa druge strane, ponedeljak je posebno omražen kao povratak u realan svet. Šta je uopšte taj realan svet? Buđenje uz alarm, posao, kancelarija, brza hrana, neudobna odeća? Zašto je ponedeljak podrazumevano manje kvalitetan od subote? Mislila sam da sam prevazišla ovaj sistem koji se ustoličio još u osnovnoj školi, odakle verujem da stav prema vikendima i dolazi, a onda sam o tome raspravljala sa čovekom koji je ovoj temi prišao mnogo temeljnije od mene. Njega je sopstveni pad raspoloženja ponedeljkom ujutru nervirao dovoljno da sam izmisli sistem po kome će ocenjivati svaki svoj dan tokom izvesnog perioda, u nadi da će analizom ovih rezultata uspeti da prokljuvi gde svi grešimo. Imajmo na umu da i sam radi samostalno, dakle bira svoje radne sate.

Ispostavilo se da vikendi u proseku imaju 40% veću moć da ga usreće nego ostali dani. Kako kaže dnevnik aktivnosti koji je tih dana vodio – automatski je birao da subotom ili nedeljom ode negde u prirodu i malo uposli svoje telo, pozove prijatelja koga dugo nije video, priremi svojoj devojci egzotičnu večeru, ode negde da se izđuska, vrati se knjizi koju je ostavio na polovini dve nedelje ranije, od ranog jutra sluša svoj omiljeni bend. Ponašanje koje mu je provociralo maštu, stavljalo ga pred male, slatke izazove ili mu dozvoljavalo da ugodi sebi ili drugima je mahom ugurano u ta dva dana. Sa druge strane, okidači stresa ili nervoze  – trošenje vremena na nebitne stvari, rasprave ili svađe, cajtnot, konzumiranje brze ili nezdrave hrane, žurba, neispunjavanje obaveza – su (razume se) živeli uzbudljivijim životom od ponedeljka do petka. Sve je jasno, ali možda je suviše jasno. 

Šta je sa zadovoljstvom dobro obavljenog posla? Sa kreativnošću? Hobijima? Snom? Idejama? Isti ovi faktori zadovoljstva događali su se upravo radnim danima.

Posle par nedelja je proučio svoj metod za ocenjivanje dana: kada se podvuče linija, subjektivan osećaj “uspešnog dana” davali su mu oni u kojima je proživeo mnogo različitih navedenih faktora. I tu se ne misli samo na ležanje i limunadu u ruci – već i na prevazilaženje teških zadataka, na nesuglasice kada je dan uključivao i njihovo rešavanje. Tako dolazimo do one ideje o katalizaciji stresa u dobre svrhe. Ono što često zaboravljamo jeste da je stres visoko zarazna bolest i da smo mi, ljudi, visoko empatična bića. Kako god se osećali, drugi oko nas se verovatno osećaju drugačije, a mi ćemo to primetiti i neretko prihvatiti kao deo slagalice ličnih osećanja.

Ipak, najbolja računica ubraja ubraja dve grupacije faktora, a to su prva i poslednja koje sam navela u ovom tekstu – uživanje pomešano sa izazovima. Malo stresa može čak i da nas pogura kroz dan i motiviše, ali konstantan stres nas ubija. Šta možemo da uradimo? Da napravimo listu ličnih faktora koji utiču na nas svakog dana i pokušamo da ih kombinujemo tako da nam čine dobro. Mnogo lakše napisati nego primeniti.

Nemoćna da dalje raščlanim ovu jednačninu, pronašla sam jednostavno rešenje koje je ponudilo jedno ozbiljnije istraživanje “vikend efekta” koje kaže: Ljudi se na dnevnom nivou osećaju dobro ako poseduju dve stvari –

  1. Autonomiju (mogu da biraju šta će raditi tokom dana)
  2. Osećaj povezanosti (priliku da provode vreme sa bliskim osobama)

Sve u svemu, vikend. Kako ga pretočiti u jednu lepu sredu? Tako što ćemo faktore koji spadaju pod “stres” preoblikovati tako da upadnu u kategoriju “zadvoljstvo”. Za mene to znači postavljanje rokova tamo gde ih nema, postavljanje realnih rokova tamo gde su bajkoviti, to-do liste koje mogu da štikliram, vreme za odugovlačenje popunjeno vremenom za piskaranje i muziku (kad već odugovlačim – nek bude sa stilom), izgovaranje komplimenata na glas, jutarnja kafa uz psa u parku umesto uz laptop. Tako dajem sebi priliku da nešto uradim, osim što samo radim. I to mi je prvo palo na pamet. Šta vama prvo pada na pamet?

Možda jedva čekate subotu da se naspavate. Ili vas očekuje dugo najavljivana žurka. Ne – i jedno i drugo. Obožavam vikend! Ali on čini samo nešto više od četvrtine moje godine. Lepo je živeti i preostale tri.

Poslednja izmena dana 29. decembra 2016. u 22:54


Vanja Mlađenović

Vanja Mlađenović, rođena u Beogradu 1988. godine. Zvanično se bavi novinarstvom i marketingom, nezvanično pričama i muzikom. U slobodno vreme istražuje svet.